Vojislav Šešelj je srpski političar, haški optuženik, predsednik Srpske radikalne stranke i četnički vojvoda. Šešelj je poznat i kao najmlađiji doktor nauka u bivšoj Jugoslaviji; naime, doktorirao je pravo sa 23 godine.

U razgovoru sa Vojislavom Šešeljem zanimalo nas je njegovo viđenje dešavanja za vreme raspada Jugoslavije i ratova koji su usledili, a u kojima je bio aktivno umešan. U razgovoru smo se dotakli i Šešeljevog dvanaestogodišnjeg boravka u Scheveningenu i njegovih trenutnih političkih planova.

U Sloveniji se ne zna dosta o vašem robijanju za vreme komunizma. Možete li da nam objasnite kako je za vas izgledao komunistički zatvor i kako je sav taj proces uticao na vaš pogled na svet? 

Ja sam 1984. godine otišao u zatvor kao već afirmisani disident. Zatvor me je učvrstio u tom mom opredeljenju, delovao dalje na moj intelektualni razvoj i ja sam od jednog disidenta prerastao u pravog antikomunistu. 

U Sloveniji se dosta znalo o tom mom prvom robijanju. Slovenački mediji su izveštavali, slovenačka udruženja i pojedinci su pisali protesna pisma i tako dalje. Odatle datira moja čvrsta saradnja sa velikim brojem slovenačkih intelektualaca, međutim sve se to poremetilo krajem osamdesetih godina kad se slovenačka politika svrstala u antisrpski tabor. 

Možete li da izdvojite nekog od tih slovenačkih intelektualaca s kojima ste radili?

Na primer prvi intervju je sa mnom je uradio Gorazd Suhadolnik. Ako se sećate. To su ljudi iz moje generacije a ne vaše. On je prvi intervju sa mnom radio za slovenačke novine. I Igor Mekina je sa mnom često radio intervjue. I svetlana Vasović. Znate ih? 

Mekinu da.

On je radio za Delo. A Svetlana je njegova supruga. Srpkinja Svetlana Vasović Mekina. 

Zbog čega je u Srbiji došao na vlast baš Slobodan Milošević? Jel to bila posledica senilnosti i iscrpljenosti starih srpskih komunističkih struktura? Je li postojala mreža koja je odabrala Miloševića kao perspektivnog kadara za meki prelaz u post-komunizam?

Ne. Milošević je u jednom trenutku bio najveštiji u toj komunističkoj nomenklaturi i izbio prvi plan. On je, dakle, sebi prokrčio put kroz komunističku birokratiju. A onda je shvatio da u politici trajno može ostati uspešan samo ako se okrene patriotskoj i nacionalističkoj opciji. I on je u početku tu dobio ogromno poverenje naroda, podršku. Međutim, on nije bio u stanju da ide u korak s tom opcijom. Opcija ga je u jednom momentu prevazišla.

Vuk Drašković je još davno negirao da je imao bilo kakav uticaj na formiranje paravojnih formacija, koje su vodili Giška i Beli ali dosta svedoka uporno poriče njegove tvrdnje. Kakva su vaša saznanja u vezi toga? Pitam zbog toga jer je za vreme raspadanja SFRJ Drašković u Sloveniji bio tretiran kao simbol srpskog nacionalizma a već sledeći put kada se pojavio na slovenačkim medijima on je promovisao demokratiju i zapadne vrednosti pa je teško odrediti odakle ta transformacija.

Prvo, nisu u koliziji nacionalizam i demokratija. To nikada nije u koliziji samo po sebi. A drugo, Drašković je zaista bio jedan od najistaknutijih srpskih nacionalista. Al’ on je potkupljen, vrbovan od strane Amerikanaca i drugih zapadnjaka i svoju politiku je promenio za 180 stepeni. Zarad vlasti, zarad uticaja, zarad finansijske podrške. 

Vuk Drašković je imao paravojnu formaciju koja se zvala Srpska garda i on je u nju vrbovao najgore kriminalce iz beogradskog podzemlja. Ta garda je činila zločine između ostalog na Boračkom jezeru, prvobitnom optužnicom njihovi zločini su meni pripisani. 

Možete da uzmete komplete lista Srpska reč koji je Drašković izdavao, odnosno njegova supruga Danica devedesetih godina pa ćete videti da je Srpska garda potpuno njegova. A onda možete videti iz stenogramskih beleški Narodne skupštine Srbije da su se njegovi poslanici uporno zalagali da se ta Srpska garda proglasi novom srpskom vojskom. 

Kakva je bila relacija između vrha armije i Miloševića pre početka ratova? U Sloveniji je vladao utisak da je Milošević zajedno sa Ćosićem kontrolisao vrh JNA.

To nije istina. Milošević se bojao puča, generalskog, iz vrha JNA sve do maja 92. godine. Jer su ti generali predvođeni Kadijevićem, penzionisanim Brankom Mamulom i Adžićem hteli da obore Miloševića, hteli da obore Tuđmana, hteli da obore Kučana i onda da na toj osnovi obnavljaju Jugoslaviju. To je ta njihova komunistička zabluda bila, ali oni su je se slepo držali. 

Tek kad se Slovenija otcepila i kad je Hrvatska definitivno pošla putem otcepljenja tek tada su generali počeli saradnju sa srpskim rukovodstvom ali im Milošević nikad nije verovao. Tek posle one smene koja je izvršena u maju mesecu nakon proglašenja Savezne Republike Jugoslavije kad je na čelo generalštaba došao general Života Panić, Milošević je uspeo da malo predahne. 

Nedavno je bila izneta teza, da su se Kučan i Milošević dogovorili za izlazak iz Jugoslavije pod uslovom da se Slovenija ne meša u odnose između Srbije i Hrvatske. Da li ste čuli nešto o tome? Je li to prihvatljiva teza?

Da. To je tačno. I nažalost slovenačko rukovodstvo nije prihvatilo tu soluciju. Ja sam često istupao na toj osnovi. Tražio od Slovenaca da idu. Ja sam dao neke intervjue koji su bili mnogo gledani na slovenačkoj televiziji. Jer između Srba i Slovenaca u principu ništa nije bilo sporno. 

Armija je bila spremna da se suprotstavlja izlasku Slovenije ali ne Srbija. Srbiji je odgovaralo da se Slovenija otcepi. Međutim, neko spolja, Nemci, Vatikan, ko li – to tek treba istorija da istraži – sugerisali su Kučanu da se solidariše sa Hrvatima i da vodi jednu osionu antisrpsku politiku.

Da li smatrate da je to zbog katolicizma?

Kažem vam, ili je nemački uticaj bio presudan ili vatikanski.

Kako se sećate Milana Kučana za vreme poslednjih godina pre raspada Jugoslavije? Javnost u Sloveniji podeljena je oko pitanja njegove uloge. Neki ga smatraju herojem koji se borio protiv srpskih komunista i nacionalista a drugi kao jednog prosečnog partijca koji je iskoristio istorijsku priliku da se transformiše iz komuniste u demokratu.

Ovi drugi su upravu. Kučan je bio političar malog formata. A sama činjenica da je odbijao sporazum sa Srbima o otcepljenju Slovenije govori da je bio političar malog formata. Slovenija je mogla da izađe normalno, tiho, bez ikakvog talambasanja i mogla je da zadrži dobre odnose sa Srbijom. Ovako, pitanje je da li ćemo ikad više u istoriji imati dobre odnose mi Srbi i Slovenci. 

Dali ste znali za postojanje pakta između Hrvatske i Slovenije do kog je došlo nekoliko meseci pre početka ratova? Po vašem mišljenju, zašto Hrvatska nije ispoštovala dogovor i zašto je čak posredstvom policije dozvolila JNA da tenkovima uđe u Sloveniju?

Zato što Hrvatima u principu nikad ne možete verovati. Bilo šta s njima da se dogovorite ne možete se uzdati da će oni držati obećanje. I sad vi Slovenci imate takva iskustva. Uostalom, gro današnjih Hrvata su Srbi katolici koji su se odrekli svoje nacije. Pa kako onda da im nešto drugo onda može biti svetinja? I treće, današnja Hrvatska se nalazi na velikom slovenačkom nacionalnom prostoru. 

Vi znate negde u 16. veku kad je Hrvatska pala pod tursku vlast, Hrvati su se kao narod razbežali širom Evrope. U Gradište, ispod Beča, u Mađarsku, Slovačku i u Italiju čak. A Austrijanci su hrvatsko plemstvo preselili u današnje hrvatsko zagorje koje je kompletno slovenačko i nametnuli ga slovenačkim kmetovima a kroz nekoliko narednih vekova to plemstvo je svojim kmetovima Slovencima nametalo hrvatsku nacionalnu svest. 

A nacija pre svega to je jezik. Kajkavci su Slovenci. Kajkavski ima više dijalekata. Današnji slovenački jezik je zasnovan na kombinaciji nekoliko tih dijalekata. Dakle, nije uzet izvorno jedan govor iz naroda kao što je urađeno kod Srba. Nego je pravljena kombinacija iz više dijalekata. I utoliko se sada slovenački razlikuje od kajkavskog u Hrvatskoj. Ali u suštini to je jedan jezik. Kajkavski u Hrvatskoj nikad nije književno uobličen i on i danas ima mnogo dijalekata. Toliko izraženih da se teško razumeju čak i kajkavci međusobnom iz različitih krajeva . A tu je oteta slovenačka teritorija. 

To je bila nekada Slavonija. Slavonija je bila Hrvatsko zagorje. A ovamo je bila Panonija. A Slavonija je dobila ime po Slovencima. Slovenija Slavonija to vam je u suštini isto. 

Hrvati so prisvojili čak i slovenskog kneza Ljudevita. Koji je stolovao u Sisku, koji je dizao ustanak protiv franaka. A Hrvati su bili na strani franaka. Bili su franački saveznici u tim ratovima. 

Dali vas je kratak rat između Slovenije i JNA iznenadio? Ukoliko se dobro sećam vi nikad niste zagovarali rat protiv Slovenije.

Ne. Ne. Ja sam se zalagao za slovenačko ocepljenje i to možete naći u kompletima slovenačkih novinama iz tog vremena. Kategoričan sam bio po tom pitanju. I bio sam veoma prijateljski nastrojen prema Slovencima. 

U vreme moje antikomunističke borbe Slovenci su mi dosta pomogli. Jedina dva javna predavanja koja sam mogao da održim negde 86' ili 87' godine održao sam u Sloveniji. Jedno u Ljubljani drugo u Mariboru. U jednom trenutku slovenačke novine su jedine objavljivale moje tekstove. Pa su neke i zabranjivane zbog toga. Jednom je zabranjena Mladina. Zbog mojih otvorenih pisama da l' Hamdiji Pozdercu il' nekom drugom ili Stanetu Dolancu. Jednom mi je zabranjena mariborska katedra. A ljubljanska Tribuna (to je bio studentski časopis) htela je da mi objavi intervju i dok je broj bio u štampariji vlast je intervenisala i zabranila i rekla da će celi tiraž biti zaplenjen. A onda su se pametni ljudi u redakciji dosetili pa su objavili naslov mog intervjua, dve tri fotografije i ostalo prazne strane. Sa napomenom „Ovde je trebao da bude intervju sa Vojislavom Šešeljem ali je režim zabranio njegovo objavljivanje“. 

Dakle imam lepe, veoma lepe uspomene o saradnji sa Slovencima iz tog vremena ali ja sam još uvek ojađen zbog onoga što se posle dešavalo. Vi znate među Slovencima i Srbima nikad nije bilo nikakvog spora. 

U prvom svetskom ratu ako je Slovenaca bilo na srpskom frontu nije ih bilo mnogo. Bilo je dosta Hrvata ali Slovenaca nije. Ti Slovenci su jedva čekali da se predaju Srbima, imali su jak prosrpski afinitet. 

U drugom svetskom ratu Srbija je širom otvorila vrata slovenačkim izbeglicama iz onog mariborskog kraja koji je Hitler direktno priključio rajhu. 

Dakle, u Srbiji se Slovenac mogao lepo osećati na svakom mestu. Toliko su Srbi voleli Slovence. A onda se desilo to što smo mi Srpski nacionalisti shvatili kao udarac nožem u leđa od onoga od koga to nismo očekivali. 

Da li se tu radi o Kosovu?

Pa i o Kosovu i o ratu sa Hrvatima i tako mnogim drugim stvarima. 

Vojislav Šešelj: Hrvatima u principu nikad ne možete verovati. Bilo šta s njima da se dogovorite ne možete se uzdati da će oni držati obećanje. Foto: Portal Plus.

U Hagu ste svedočili da su dobrovoljci SRS-a (poznatiji kao Šešeljevci) bili paravojna formacija samo neko kratko vreme, recimo za vreme incidenta u Borovom selu. Zanima me kakav je za to vreme bio odnos jugoslovenskih bezbednosnih struktura prema vama? Kako vas je tretirala JNA? Da li ste tada vi bili vođa i operativac tih dobrovoljaca? Odnosno, da li su u tom kratkom periodu ti dobrovoljci bili pod vašom komandom?

Pa, u širem smislu da. Jer ja sam slao te dobrovoljce, i imao sam određeni autoritet nad njima. Ti dobrovoljci nisu bili klasična paravojna formacija, ipak su bili u sastavu lokalnih teritorijalnih odbrana. Na primer, u Borovom Selu. Ali te lokalne teritorijalne odbrane često su bile samonikle. Formiralo ih je lokalno stanovništvo samoinicijativno. I to je trajalo sve do septembra meseca, do kraja avgusta-septembra meseca, kad smo mi napravili dogovor sa JNA da šaljemo dobrovoljce samo preko JNA. 

Od 1. oktobra isključivo smo slali preko JNA tad je proglašeno i stanje neposredne ratne opasnosti. A dok smo slali dobrovoljce na svoju ruku imali smo velike probleme i sa vojskom i sa policijom. Morali smo krijući da ih šaljemo. Prebacivali smo ih noću preko Dunava i tako... Ili ih slali u civilnim odelima, svi su išli u civilnim odelima i tamo se snalazili za uniforme. I svi su bili na različite načine obučeni, znate. (smeh) A kad smo počeli saradnju sa JNA svi su imali najnovije maskirne uniforme JNA. 

Samo petokraku nisu prihvatali stavljali su kokardu. 

Verovatno ni vi niste prihvatali petokraku?

Ne. 

Po vašim saznanju, zbog čega su hrvatske vlasti pustile Arkana na slobodu? Govorimo o 1991. kada je taj čovek uhapšen u Hrvatskoj zbog oružja koje je vozio u Knin. Do koje mere se hrvatska UDBA uvukla u vrh HDZ? 

Pa u velikoj meri je bila uvučena u vrh HDZ, čak i sam Tuđman je čovek toga kova. Arkan je učestvovao u ubistvu Stjepana Đurekovića i moguće i drugih nekih hrvatskih emigranata i to ubistvo je izvršeno u sprezi Stane Dolanc – Zdravko Mustać – Josip Boljkovac. Boljkovac je tada bio ministar unutrašnjih poslova ako me sećanje dobro služi, kada je Arkan oslobođen. 

On je pušten da ne bi bio suđen i da ne bi na suđenju ispričao to šta je bilo sa Đurekovićem. To je ključni momenat. Evo bilo je i nekih intervencija iz Beograda jer Arkan je neprekidno bio agent savezne Udbe. Lični prijatelj Staneta Dolanca. Na direktnoj vezi sa Zdravkom Mustaćem.

I u početku rata on je slat na neuralgična područja da bi izazivao incidente. Da bi ti incidenti mogli predstavljati osnovu za neku intervenciju saveznog vrha. 

Jedna od vrlo jakih teza jeste da su Slovenci za vreme rata prodali oružje Hrvatima i bošnjačkoj armiji, kakva su vaša saznanja o tome? Znamo, da su Hrvati ipak većinu oružja dopremili iz Mađarske? 

Da. Većinu oružja su dopremili iz Mađarske. Dobar deo oružja iz Nemačke, iz skladišta Istočne Nemačke ali ih je Slovenija pomagala. Po našim saznanjima, Slovenija je pomagala i Hrvate i bosanske muslimane.

Više puta ste spominjali Nicholasa Omana u vezi trgovine oružjem na Balkanu. Šta znate o njegovoj i slovenačkoj ulozi u vezi trgovine oružjem na Balkanu?

Pa to je bio jedan veliki kriminalac. Oman. Ja sam o njemu govorio pred 20 godina. Ne mogu se ja svih detalja sad i setiti. Ali bio je glavni trgovac oružja na Balkanu koliko me sećanje služi. 

Da li možda znate za neki određeni biznis kojim se bavio?

Pa nekada sam znao. Nekada je to oružje dolazilo čak iz Rusije. Nekim švercerskim kanalima. Čak mislim i taj sistem koji su Hrvati imali neraspakovan... deo sistema S300, da je takođe preko njega prošvercovan. 

Ali ne bih sad mogao da vam govorim detalje. Prošlo je mnogo vremena. Morao bi da se podsetim listajući svoje tadašnje javne nastupe. 

Da li ste ikada čuli da je Oman prodavao oružje čak i Karadžiću?

To znam da je jednom ponudio i da su vođeni neki pregovori i da je on prevario. Čak mislim da je neki avans uzeo unapred i da ga nikada nije vratio. To mi je ostalo u sećanju. 

Znate li nešto u vezi te trgovine oružjem na Balkanu i Janeza Janše?

Ne. Za Janšu nemam pouzdane informacije. Ovo što se posle dešavalo u Sloveniji nije ni privlačilo neki moj interes, 12 godina ove afere koje se otvaraju, ja samo sporadično čujem za neku od njih. 

Da li ste se na linijama fronta susretali sa ljudima iz Slovenije? Naime, postoje tvrdnje da su slovenački političari uz prodaju oružja obučavali i pripadnike Hosa i Zelenih beretki.

Ja se lično nisam susretao. Znam da je bio poneki Slovenac i u srpskoj vojsci. Na primer, čini mi se da se zvao Franc Kos. Bio je u 10. diverzantskom odredu vojske Republike Srpske i sad je suđen u Bosni zbog Srebrenice. Jer je navodno učestvovao u tom zločinu u Srebrenici. Ali Slovence nisam u toku rata susretao na bojištima. 

Na svedočenju za Gorana Hadžića u septembru ove godine izneli ste svoju tezu o egzekucijama na Ovčari. Možete li to da pobliže objasnite? Kako komentarišete izjave, koje se stalno mogu čuti u Hrvatskoj, da je vlast u Zagrebu prodala Vukovar?

Da. Vlast u Zagrebu je dogovorila sa generalom Aleksandrom Vasiljevićem, šefom službe bezbednosti JNA, da se izvrši streljanje na Ovčari i da se strelja tačno 200 zarobljenika. I tačno 200 je streljano. Dovedeno je 207, kad su sravnjeni spiskovi, 7 je pušteno da ne bi išlo preko broja 200. A prethodne noći Vesna Bosanac je u štabu gardijske brigade razgovarala sa Acom Vasiljevićem i njegovim zamenikom Tumanovim koji je tad bio pukovnik, posle također general, i ona je odredila imena ljudi koji će biti streljani. I to su ljudi vukovarska sirotinja, fukara ali i protivnici HDZ-a. Oni su streljani jer je Hrvatima to bilo potrebno iz propagandnih razloga. 

Interesuje me da li je postojao nekakav ekonomski plan za Republiku Srpsku Krajinu. Čini se da je taj projekat bio ekonomski neodrživ i u slučaju da je Krajina uspela da savlada hrvatsku vojsku. Inflacija je bila ekstremna, budžet je bio previše mali za pokrivanje troškova penzija, zdravstva i socijale, bitnijih preduzeća osim Gavrilovića nije bilo, nije bilo normalne logistike, svi resursi su bili vezani za Hrvatsku a Srbija kao jedini donator Krajine već je bila u ekonomskom kolapsu.

Inflacija u Republici Srpskoj Krajni bila je identična inflaciji u Srbiji. Dakle, ni ekonomska situacija tamo nije bila nimalo lakša nego u Srbiji. Naravno, Krajina nema mnogo prirodnih resursa. A nije imala ni mnogo stanovnika. Krajina je mogla da živi od poljoprivrede. I zato je imala mogućnosti. Pogotovo istočni deo. Istočna Slavonija i Baranja. Zapadni Srem i Baranja. Ali i zapadni deo takođe. Kordun Banija, to su tradicionalno poljoprivredni krajevi. Mogla je i Dalmacija. Nije bilo mnogo stanovništva ali mogla je da proizvodi vino, mogla je da proizvodi med, mogla je da proizvodi čitav niz drugih poljoprivrednih proizvoda. Meso, mleko…

Kakav je vaš stav prema operaciji Pauk i spašavanju Abdićevog entiteta u zapadnoj Bosni? Da li je stvarno taj entitet postajao samo zbog šverca?

Ne. Taj entitet je postojao zbog volje tamošnjeg muslimanskog naroda i njegovog predvodnika Fikreta Abdića. Ali da su preko toga išli švercerski kanali, to je tačno. Međutim, znate, ni srpski šverceri nisu prodavali oružje samo Abdiću, nego i 5. korpusu u Bihaću. Jer švercera ništa drugo ne interesuje osim novca. Nema kod švercera patriotizma. Kod kriminalca nema pravog patriotizma. 

Šta je po vašem mišljenju generisalo kriminal u Srbiji devedesetih godina? Šverc usled blokade? Raspad pravnog sistem i Miloševićeva politika? Ratovi?

Ja mislim sve to u određenoj meri. Međutim, ključni je segment kad je došlo do kriminalizacije policijskog vrha. 

O kome se to radi?

Radovan Stojčić Badža i njegov zamenik Vlastimir Đorđević. Oni su bili ogrezli do kraja u kriminalu. Krenulo je to sa švercom cigareta a onda sa švercom ratnog plena i čitav niz drugih kriminalnih radnji.

Vaša je teza da je Đinđić bio mafijaški premijer. Ako je to tačno onda to mora da znači da se dogovorio sa srpskim podzemljem i ako to stoji mora da stoji i to da je pre pada Miloševića postojalo jako podzemlje koje se brinulo kako će proći za vreme tranzicije od Miloševića ka Đinđiću. Moje pitanje je sledeće: ko je u devedesetim podržavao te mafijaške strukture? Milošević? Ko je bio operativac državne bezbednosti?

Pa ne bih sad mogao reći da je te mafijaške strukture direktno Milošević podržavao. Ali one su bile u sprezi na raznim nivoima vlasti. Na primer, zemunski, odnosno surčinski klan, to je bila jedna od najjačih mafijaških grupa. Kad smo mi radikali došli na vlast krajem marta 1998 godine, ja sam odmah insistirao da se krene u obračun s kriminalom i da odmah udaramo u glavu surčinskom klanu. Milošević je prihvatio, Mirko Marjanović kao predsednik vlade je prihvatio, Vlajko Stoiljković kao direktor policije je prihvatio i počela je priprema akcije. Ali, kad je policija upala i izvršila raciju u sedištu surčinske mafije nisu ništa značajno našli. Nešto malo deviza, dva-tri pištolja i ništa više. 

Zašto? Zato što je neko iz vrha policije dojavio da sledi ta racija i sumnja je pala na generala Vlastimira Đorđevića koji je bio načelnik resora javne bezbednosti nakon Badžine smrti. 

Vojislav Šešelj: Drašković je potkupljen, vrbovan od strane Amerikanaca i drugih zapadnjaka i svoju politiku je promenio za 180 stepeni. Zarad vlasti, zarad uticaja, zarad finansijske podrške. U Srpsku gardu je vrbovao najgore kriminalce iz beogradskog podzemlja. Foto: Portal Plus. 

Na Jutjubu se može videti snimak vašeg govora u kome podržavate američku invaziju Iraka (Prvi pustinjski rat). Interesuje me kako je došlo do tog stava jer ste poznati po anti-američkim stavovima.

Ja to nisam video na Jutjubu. 

Batić vas je u svoje vreme optuživao za to, je li tako?

Ma Batić je bio jedan prevarant, i hohštapler. On sad više nije živ ali Batić je bio dno, moralno dno! 

Ali ću vam reći šta je tu bilo. Nema tu nikakvih tajni. 

Naš tadašnji, da li je bio potpredsednik?..., potpredsednik četničkog pokreta Aleksandar Stefanović, živeo je u Valjevu i on je na svoju ruku održao konferenciju za štampu i između ostalog rekao da će poslati četničke dobrovoljce u Irak.

I došao u Beograd. I odmah se okupila jedna grupa, ja sam ga napao što je to radio i kako sme na svoju ruku i sve ostalo. Međutim, bilo je tu nekih ljudi koji su bili zagrejani i onda su krenuli pred američku ambasadu. A ja sam se tamo našao samo da bi mogao da intervenišem ako dođe do nekog incidenta. Da sprečim veću štetu od one koja je već napravljena. Ja nisam ni ulazio u zgradu ambasade, ulazio je Aleksandar Stefanović i s njim još neki Želimir Marković za koga smo posle utvrdili da je radio za Udbu. 

Dakle, to je više bila jedna zabava za javnost, Aleksandar Stefanović je to u tom smislu shvatio a ja sam bio u principu protiv, međutim pošto nisam mogao to da sprečim osim nekim ekstremnim metodama, ja sam onda samo otišao tamo da budem na licu mesta da ne bi bilo nekog incidenta. 

Ali da sam držao bilo kakav takav govor, to nećete naći. 

Da li stoji teza, da su se Milošević i Tuđman dogovarali o podeli teritorija i promeni granica Srbije i Hrvatske?

Ta teza postoji odavno, ja iskren da budem mogu da poverujem u nju, ali mi to ni Milošević svojevremeno nije potvrdio. Ali da je imao s vremena na vreme susrete s Tuđmanom, da su bili međusobno u dobrim odnosima, to je tačno. E sad, ono što je najsumnjivije jeste to što je Srbija gledala skrštenih ruku kako Hrvati napadaju i progone srpsko stanovništvo iz Republike Srpske Krajine. 

Pazite, ali tu nisu samo Srbija i Savezna Republika Jugoslavija stajale skrštenih ruku, tu je i Republika Srpska stajala skrštenih ruku. Iako su garantovali ranije da će priskočiti u pomoć. Što znači da je Ričard Holbruk prethodno taj posao obavio i u Beogradu i na Palama, i da su se tek onda Hrvati usudili da krenu kada im je bilo garantovano da se ni Srbija ni Republika Srpska neće umešati. Inače se Hrvati ne bi usudili. 

Da li je SRS slala dobrovoljce na ratište za vreme Oluje?

Ne. Pošto smo mi načuli ranije da se to sprema ja sam negde u martu mesecu 95' godine imao jednu veliku turneju po zapadnom delu Srpske Krajine i upozorio narod šta se sprema. Da mora narod biti u pripravnosti, da mora biti dobro organizovan i optužio sam režim u Beogradu da je spreman da otpiše Republiku Srpsku Krajinu. I onda me je Milošević uhapsio sa mojim najbližim saradnicima početkom juna 95' jer smo zakazali za Vidovdan 28. jun veliki protesni miting u Beogradu zbog najavljene predaje Srpske Krajine. I ta dva kritična meseca ja sam sa svojima saradnicima proveo u zatvoru u Gnjilanu. Kad smo mi pušteni iz zatvora Tuđman je već krenuo na Srpsku Krajinu i mi, dakle, nismo imali ni tehničkih mogućnosti da nešto organizujemo i da sprovedemo. I naravno režim bi to sprečavao, morali bi da šaljemo ljude u civilnim odelima i tako. Tehnički je to bilo neizvodljivo. 

Tada ste sa Tomislavom Nikolićem bili u zatvoru?

Da.

Da li ste ikad tražili saradnju sa opozicionim strankama tokom devedesetih? Da li su vas kontaktirali Đinđić i ostali lideri DEPOS-a? Jesu li ikad predložili da im se pridružite u borbi protiv Miloševića?

95' godine mi smo sklopili takozvanu tehničku koaliciju: Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i ja. I ta koalicija je podrazumevala da se dogovaramo i da idemo sa zajedničkim kandidatima na sve prevremene izbore po Srbiji, vi znate bio je većinski sistem za lokalnu samoupravu a u perspektivi da idemo zajedno i na republičke i savezne izbore. 

Mi smo onda krenuli zaredom gde god su bili ti vanredni izbori. U Rakovici smo preuzeli vlast i mnogim drugim opštinama. Jednostavno bi zbrisali socijaliste kad su se naše tri stranke udružile. A onda je Đinđić dobio nalog sa zapada da prekine svaku saradnju sa nama i on je to učinio. Koštunica je hteo tu saradnju ali bez Đinđića to nije funkcionisalo. 

Šta je po vašem mišljenju dokazao Haški sud?

Haški sud je dokazao da protivpravan i da je antisrpski. I ništa više. 

Verovao sam da ćete reći da ništa nije dokazao.

Dokazao je ove dve stvari.

Kako komentarišete presudu Gotovini a kako priznanje krivice Milana Babića?

Babić je izdajnik. On je priznao krivicu zbog sopstvenog kukavičluka. A Gotovina je oslobođen. Da su isti principi primenjeni na srpske optuženike nikad ne bi mogao da bude kažnjen jedan Milan Martić, general Milošević, general Galić i mnogi drugi. Dakle, to je slučaj različitih standarda. Za ono za šta je Gotovina oslobođen za to su, i za mnogo blaže, drugi Srbi osuđeni na drakonske kazni. 

Pogledajte vi presudu Milanu Martiću. U presudi nema ni jedno krivično delo za koje bi on zaista mogao da bude odgovoran. Ali on dobi 35 godina. I nikoga to ne brine. Dakle, ne napadam ja to što je Gotovina oslobođen nego napadam što taj kriterij nije primenjen i za Srbe koji su suđeni u Hagu. 

Izvan Srbije znamo, da ste vi i Milošević imali periode teških političkih okršaja. No u Hagu smo stekli utisak da se slažete maltene u svemu. Šta su to oni koji nisu bili upućeni u dubinu srpske politike pogrešno razumeli kad su protumačili da ste u Hagu bili na istoj liniji?

U Hagu smo zaista bili na istoj liniji, tu smo se sprijateljili. Nikad ranije nismo imali prilike da se sprijateljimo. Imali smo periode saradnje i periode žestokih sukoba. I među nama je stalno bilo latentno nepoverenje ali u Hagu mislim da smo se zaista sprijateljili. Zbližila nas je zajednička borba. 

Ako biste poredili procese i robijanje u komunističkom, Miloševićevom i haškom periodu, šta biste zaključili?

Pa, najgori je Haški tribunal. Gori od komunista (smeh) i od Miloševića. 

U čemu se to pokazuje?

Pa vidite. I u komunističkom režimu, bar u njegovoj poslednjoj fazi, znao se izvestan red. Funkcionisao je pravni sistem kako tako. Imali ste neka garantovana prava. Na primer, kad vas uhapse nisu mogli više od 6 meseci da vas drže u pritvoru. Eventualno još narednih 6 meseci u specifičnim slučajevima. A u Hagu 12 godina u pritvoru. To ni kod komunista nije moglo. 

Zatim, neljudski tretman. Oduzmu vam pravo na odbranu. Samo napravite grešku uzmete sebi advokata, koga vam oni ponude jer sami ne možete da plaćate, i onda vi nemate ništa više sa vašom odbranom. Onda advokat sve radi, može i protiv vaše volje. 

Je li to zato što ste vi odbijali Hašku odbranu, što smo videli i u onom vašom slavnom snimku kad ste Haškom tribunalu opsovali sve po spisku?

Naravno.

Ako stoji teza, koju ste izneli u Hagu više puta, da su Arkanove jedinice bile umešane u zločine i uz činjenicu, da je nad Arkanom bio Franko Simatović, da li je taj čovek trebao da odgovara za zločine Arkanovih jedinica? 

Ne. Franko Simatović Frenki nije bio iznad Arkana. Arkan je bio blizak sa Badžom. Pre nego što je Badža postao načelnik resora državne bezbednosti. Badža je otišao kao dobrovoljac u istočnu Slavoniju a prethodno je bio komandant neke jedinici specijalaca ne mogu se sada tačno setiti koje. I on se tamo veoma zbližio s Arkanom. 

Je li se radilo i o Knindžama?

Nisu to Knindže. Arkanu nikad nije bilo dozvoljeno da ratuje u Kninu. On je bio samo u istočnoj Slavoniji. 

Da se sutra probudimo i dr Šešelj je predsednik Republike Srbije a SRS ima premijera. Kakvi bi odnosi bili sa Hrvatskom i BiH? Kakva bi bila vaša politika? Kako bi izgledala vaša poseta Zagrebu ili Sarajevu?

A što da ja posećujem Zagreb? (smeh)

Kažete, da ne odustajete od plana Velike Srbije ali, da se zalažete, da se taj cilj ispuni mirnim sredstvima. Interesuje me koji su vaši instrumenti za stvaranje tog cilja. Naime, čini se nerealno da se mirnim putem pocepa BiH i anektira deo Hrvatske. Naročito kad je BiH neke vrste protektorata međunarodne zajednice a Hrvatska članica NATO pakta.

U BiH žive gotovo isključivo Srbi. Srbi pravoslavci, Srbi muslimani i Srbi katolici. Njima je nametnuta antisrpska svest. I njima treba prosvetliti dušu i pamet. 

Dve trećine današnjih Hrvata su bivši Srbi – Srbi katolici. A ostalo su Slovenci i nešto malo ima pravih Hrvata to su čakavci. Ima ih nešto u Istri ima ih nešto na ostrvima i tako. Znači dve trećine su Srbi. I ja sam napisao knjigu od preko 1000 strana u kojoj sam dokazao to. I dokazao zločinačku ulogu rimokatoličke crkve u procesu veštačkog stvaranja hrvatske nacije. Imate na internetu tu moju knjigu i na srpskom jeziku, na ćirilici i na latinici ako ne razumete ćirilicu – „Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije“. Na mom sajtu je možete preuzeti. Besplatno je. A imam i na engleskom jeziku tu istu knjigu na internetu. 

Verujem, da dr Šešelj i SRS neće pasivno čekati četiri godine na nove izbore. Kakve su vaše strategije za prevremene izbore? Je li cepanje poslaničke grupe SNS jedna strategija za rušenje Vučića koju možemo očekivati?

To je jedna strategija koju možete očekivati. 

Da li ćete uskoro početi sa tim?

Ne znam, videćemo, ali mi se nadamo da ćemo iznuditi sledeće godine vanredne izbore. 

Ako na sledećim izborima ipak ne pobedite i ne dođete na vlast, šta onda? Verovatno nećete da čekate da se Vučić i Nikolić sami povuku sa vlasti.

Pa ja mislim da će oni da padnu na sledećim izborima.

U SNS-u postoje dve frakcije. Jedna Tomislava Nikolića a druga Aleksandra Vučića. Da li vam je možda u planu da bi razbijanjem te stranke preuzmete pristalice Tomislava Nikolića i pripojite ih radikalima?

Vrlo je slaba ta frakcija Tomislava Nikolića – on je politički propao. Vučić je preuzeo kompletnu kontrolu nad strankom. E sada, da li će se nama neki vratiti – to ćemo videti u skorijoj budućnosti. 

Kakav je vaš odnos u pogledu građanskog rata u Ukrajini? Da li se slažete sa tezom onih koji danas odlaze iz Srbije za Ukrajinu, da su nekad srpski gradovi u Ukrajini (recimo Serboslavjansk) deo srpske krajine?

Da, to su izvorno srpski gradovi. Jer kada je Marija Terezija, austrijska carica razvojačila takozvani Pomoriški Banat ili Pomorišku granicu, onda Srbi koji su tamo živeli nisu prihvatili da budu kmetovi. I kolektivno su se iselili u Rusiju. Neki podaci govore i do 200 hiljada da ih je bilo. 

A Ruska carica Elisaveta je tada formirala dve oblasti. Jedna se zvala Slavenoserbija, to je na području današnjeg Donjecka i Luganska, a druga se zvala Novaja Serbija, to je na području današnje Kirogradske oblasti koja je negde južne od Kijeva prema Odesi dole, ako budete tražili na karti. 

To su, dakle, bile dve srpske provincije. Međutim, vremenom, znate mi smo bliski narodi imamo istu veru, imamo istu tradiciju, i vremenom su se ti Srbi pretopili u Ruse. 

Zašto vas toliko malo viđamo i čujemo na srpskim nacionalnim medijima? 

Zato što Vučić na svemu drži svoju šapu, sve kontroliše i ne dopušta. 

Je li se tu radi o namernoj cenzuri?

Da. Namerna cenzura. To je njegov jedini način, ja njega neprekidno izazivam na dvoboj ali on ne sme. I to je jedini njegov način da me sputava u javnom životu.

Ko je najveća bitanga, lopov, ili da kažem idiot na srpskoj političkoj sceni?

Trenutno Tomislav Nikolić. 

Zašto?

Pa zato što je sebi pribavio fakultetsku diplomu a da ni jedan ispit nije položio. Zato što je izdao srpske nacionalne interese. Zato što je postao privesak svoje žene i njene fondacije Dragica Nikolić. Zato što je izdao Kosovo. Imam čitav niz drugih argumenata do večeras bi morao da vam nabrajam. 

Da li se bojite atentata? Dali to smatrate mogućim? 

Ja se nikada ničeg nisam bojao. A postoji mogućnost da me ubiju. Naravno. Ta mogućnost uvek postoji. 

Kad ste se vratili iz Haga rekli ste da ste se obradovali kad je umro Zoran Đinđić. Izgleda da vam je narod to mnogo zamerio. Da li biste danas učinili isto, ili to smatrate greškom? Jeste li mu zamerili jer ga smatrate za odgovornog za vaš odlazak u Hag?

Ja sam se obradovao kad sam bio u Hagu na prvu vest da je Đinđić mrtav, a tu vest mi je saopštio Tomislav Nikolić, koji se čak više od mene radovao. A novinar me je na prvoj konferenciji za štampu ovde pitao da li se kajem što sam se tada radovao. Ja sam rekao da se ne kajem. I ne vidim da mi je iko u srpskom narodu ozbiljan zamerio zbog toga.

Zamerali so mi prozapadni, prozapadnjaci na koje svakako ne računam u bilo kakvoj ozbiljnoj političkoj akciji. 

A ja sam rekao to da me je obradovala vest o smrti u saslušanju koje su izvršili okružni javni tužilac i istražni sudija iz Beograda koji su došli da me saslušaju povodom Đinđićevog ubistva i kompletno to saslušanje imate na mom internet sajtu.

Kako ste se osetili kad su vas izdali najbliži saradnici čak i nekadašnji veliki prijatelji? Da li ste pretpostavljali da je i to moguće ili vas je to potpuno iznenadilo?

Pa potpuno me je iznenadilo u slučaju Tomislava Nikolića jer sam u njega imao veliko poverenje a iznenadilo me i za Aleksandra Vučića ali ne u toj meri jer u Aleksandra Vučića nikad nisam imao toliko poverenja